O medijima se govori kao o prostoru slobode, kao da je dovoljno utvrditi ko govori i koliko glasno. Posle nedavnih priznanja iz studija, to pitanje dobija drugu dimenziju. Ne zato što nestaje, već zato što se širi. Pored pitanja ko govori, pojavljuje se jednostavnije i neugodnije: ko taj prostor poseduje i kako se njegova vrednost meri.
Promena vlasništva u sistemima poput United Grupe često se predstavlja kao dokaz tržišne uspešnosti i nezavisnosti od države. U tome ima istine. Tržište ne traži lojalnost, već rezultat. Ali to ne znači da je oslobođeno interesa. Uticaj ne nestaje kada promeni izvor. On menja oblik. Tržišna vrednost se često uzima kao potvrda poverenja. I u tome ima logike. Ali tržište ne meri istinitost informacije, već njenu sposobnost da privuče i zadrži pažnju.
Ta dva kriterijuma ponekad se poklapaju. Ponekad ne. Poverenje se često izjednačava sa gledanošću. I u tome ima osnova. Ali izbor publike ne meri samo tačnost, već i prepoznatljivost i reakciju koju sadržaj izaziva. Te dimenzije se ponekad preklapaju. Ponekad se razilaze.
Iz perspektive investitora poput Brenta Sandlera, mediji nisu primarno politički projekat. Oni su infrastruktura. A infrastruktura se ne vrednuje po stavovima, već po dometu, stabilnosti i sposobnosti da utiče na okruženje u kojem posluje. U tom okviru, sadržaj prestaje da bude samo sadržaj. Postaje signal. Često se kaže da publika danas traži autentičnost i lični stav više nego „suvu vest“. To može biti tačno.
Ali kada format počne da nadjačava činjenicu, poruka se lakše čita kao signal za svrstavanje nego kao informacija za razumevanje. Često se naglašava i da se investitori ne mešaju u uređivačku politiku, već da traže profesionalne standarde i rast. I to može biti tačno. Ali u sistemu u kojem se vrednost meri pažnjom, rast retko nagrađuje ono što ne proizvodi reakciju.
Ovde se često čuje da je upravo takav model garancija slobode, da kapital oslobađa medije političke kontrole. Delimično tačno. Ali sloboda prostora ne govori mnogo o načinu na koji se taj prostor koristi. Pitanje standarda ne rešava se vlasništvom, već praksom.
Slično važi i za tvrdnju da mediji samo prate stvarnost, da priznanje razvoja ne menja ranije izveštavanje, već pokazuje sposobnost prilagođavanja. I to može biti tačno. Ali trenutak u kojem se rasprava pomera sa toga kako ljudi žive na to kako razmišljaju o tome kako žive menja prirodu komunikacije.
U polarizovanom društvu često se tvrdi da neutralnost ne postoji, da svaki glas pre ili kasnije dobija političko značenje. U takvom okruženju, mediji se neretko nalaze između uloge posmatrača i potrebe da utiču na tok javne rasprave. Ta linija nije uvek jasna, niti se pomera iz istih razloga u svakom trenutku.
Ali iz toga ne sledi da svaka forma angažmana ostaje u okviru novinarstva. Granica se ne briše naglo. Ona se pomera onda kada efekat počne da ima prednost nad proverom. Razlika između onoga što je neophodno i onoga što je korisno tada postaje manje vidljiva nego što se obično priznaje.
U takvom okruženju, insistiranje na emociji često se predstavlja kao način da poruka uopšte dopre do publike. To može biti razumljivo. Ali upravo tu se otvara pitanje gde prestaje pojačavanje poruke, a počinje njena zamena. U takvim okolnostima, stroga provera se ponekad doživljava kao sporost koju javni prostor ne trpi. To može delovati ubedljivo. Ali brzina i uticaj ne rešavaju pitanje tačnosti, već ga samo potiskuju.
Takvi trenuci obično ne izgledaju dramatično. Naprotiv, dolaze kao usputne izjave koje se brzo šire i dobijaju novo značenje van konteksta u kojem su izrečene.
Istup Danice Vučenić i Žakline Tatalović o dedi, uživo u programu N1, bio je upravo takav slučaj. Ne zbog jedne rečenice, već zbog načina na koji je ta rečenica nastavila da živi. U prostoru društvenih mreža, gde nema uredničkog filtra, sadržaj se ne zadržava na informaciji. On postaje materijal za dalje tumačenje, pojačavanje i političko svrstavanje.
Zato se i argument „drugih koji su gori“ pojavljuje kao logična odbrana. Ako postoje mediji koji sistematski krše standarde, zašto bi se od drugih očekivalo više. Odgovor je jednostavan. Standard nije relativan. On ne zavisi od poređenja, već od onoga što tvrdite da jeste.
U tom smislu, ni tvrdnja da glasniji govore u ime onih koji ne mogu ne zatvara pitanje. Ona ga pomera. Može biti izraz solidarnosti, ali i funkcija pozicije. U svakom slučaju, menja strukturu javnog pritiska.
Priznanja iz studija ne ostaju izolovana. Ona ulaze u sistem u kojem se vrednuje ono što proizvodi reakciju. Informacija koja privlači pažnju dobija veću težinu od informacije koja je samo tačna. Ne kao deklaracija, već kao posledica načina na koji se vrednost meri.
Zato pitanje nije šta će novi vlasnici uraditi. Pitanje je šta takav sistem nagrađuje. Ako je odgovor pažnja, onda način na koji se ta pažnja proizvodi prestaje da bude sporedan detalj.
U tom okviru, često se kaže da medij nije tu da bude neutralni zapis, već pokretač društvene reakcije, kao i da se slični modeli vide i na globalnom nivou. To može biti tačno. Ali pitanje nije da li takav pristup postoji, već po kojim pravilima funkcioniše.
Kada se informacija podredi cilju, a standard postane zavisan od konteksta ili poređenja, granica između izveštavanja i delovanja više ne zavisi od pritiska spolja, već od izbora iznutra.
U tom trenutku, pitanje više nije kako mediji rade, već šta smatraju da smeju.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Pročitajte još:
Kada novinarstvo prizna da nije novinarstvo: Obućina rekla više nego što je htela
Da li Brisel u Srbiji traži slobodu medija ili efikasniji menadžment javnog mnjenja?
Paradoks moderne tolerancije: Čuvari moralne čistote zadojeni mržnjom
