Politika proširenja Evropske unije formalno počiva na pravilima. Poglavlja se otvaraju, merila se ispunjavaju, odluke se donose. U praksi, sve češće izgleda drugačije.
Izjava Marte Kos da Srbiji preti gubitak 1,5 milijardi evra iz Plana rasta pojavila se pre nego što je formalna odluka postojala. Naknadno pojašnjenje Evropske komisije potvrdilo je upravo to: procedura još nije završena. Politički efekat je, međutim, već bio postignut.
Istovremeno, iz Slovenije dolazi paralelna linija. Slovenački autor Igor Omerza u knjizi „Komesarka“ iznosi tvrdnje o vezi Marte Kos sa jugoslovenskim službama bezbednosti, pozivajući se na arhivsku građu. Te tvrdnje nisu pravno potvrđene, ali su postale deo političkog prostora. Na njih se nadovezuje Romana Tomc, uz političku podršku krugova oko Janeza Janše, zahtevom da se otvore arhive i ispita da li se dokumentacija nalazi u Srbiji. Tema koja nije deo pregovaračkih poglavlja ulazi u proces kao politički zahtev.
U isto vreme, politički okvir tog procesa oblikuje Tonino Picula kao izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju. Njegovi izveštaji ne proizvode formalne odluke, ali utiču na način na koji se politički procenjuje napredak, od odnosa prema Rusiji do regionalnih pitanja i interpretacija prošlosti. Izveštaj prestaje da bude samo opis i postaje okvir u kojem se opis tumači.
U tom odnosu nastaje model koji više nije čisto proceduralan. Izjava koja prethodi odluci, politički zahtev koji nema formalni status i izveštaj koji oblikuje interpretaciju počinju da funkcionišu zajedno. Ono što je formalno odvojeno, politički deluje kao jedinstven mehanizam.
Briselsko objašnjenje ovog modela je snažno i koherentno. Evropski parlament, kroz ulogu izvestioca, ne deluje kao tehnički korektiv, već kao politički glas građana. Izveštaji nisu puko merenje napretka, već unošenje vrednosne dimenzije bez koje bi proširenje postalo administrativni proces bez političkog sadržaja. U tom okviru, Tonino Picula ne pomera pravila, već ih dopunjuje.
Iz istog ugla, spoljnopolitičko usklađivanje i regionalna stabilnost više nisu interpretacije, već deo novog standarda. Svet se promenio i kriterijumi su se proširili. Kandidat ne može biti tehnički spreman, a politički suprotstavljen strateškim interesima Unije. Ono što deluje kao dodatni uslov zapravo je redefinisano pravilo.
Signal, u tom kontekstu, dobija funkciju alata. Predvidivost pravila često vodi u minimum reformi. Jasna i teška poruka stvara osećaj hitnosti koji procedura sama ne može da proizvede. Izjava o 1,5 milijardi nije odstupanje od procesa, već pokušaj da se on učini efikasnim.
Čak i pitanje arhiva dobija drugo značenje. Ne kao politički zahtev, već kao pitanje integriteta institucija. Ako postoji mogućnost da arhivska građa može biti korišćena za politički uticaj, njeno otvaranje postaje način da se proces zaštiti, a ne optereti.
Na kraju, odgovornost se vraća državi kandidatu. Ako postoje otvorena pitanja koja se stalno vraćaju u političku sferu, to nije nužno dokaz proizvoljnosti procesa, već dokaz da ta pitanja nisu zatvorena.
Sve to čini snažan kontraargument. Ali ga ne uklanja. Jer čak i ako su svi ti razlozi tačni, mehanizam ostaje isti. Kada izjava prethodi odluci, kada politički zahtev ulazi u proces bez formalnog statusa i kada izveštaj oblikuje način na koji se činjenice čitaju, granica između procedure i politike prestaje da bude jasna. Ono što je formalno odvojeno počinje da deluje kao jedinstvena celina.
U takvom sistemu, svaka naredna činjenica ulazi u već formiran okvir. Napredak se ne meri samo kroz ispunjene uslove, već kroz način na koji se ti uslovi politički interpretiraju. Čak i kada procedura postoji, ona više nije jedini kriterijum.
To ne znači da pravila nestaju. Znači da gube monopol. Upravo tu dolazimo do pitanja koje nije proceduralno, već suštinsko.
Vladavina prava u procesu proširenja ne podrazumeva samo postojanje pravila, već njihovu predvidivost. Ako se kriterijumi mogu proširivati političkom interpretacijom, predvidivost prestaje da postoji. A bez predvidivosti, pravila više nisu okvir u kojem se proces odvija. Postaju sredstvo kroz koje se proces usmerava.
Zato pitanje više nije da li su pojedinačne izjave ili izveštaji opravdani. Pitanje je da li sistem i dalje funkcioniše kao niz jasno definisanih koraka ili kao kombinacija signala i tumačenja.
Ako se pregovori vode kroz poruke koje prethode odlukama, onda odluke prestaju da budu početak obaveze. Postaju njen formalni završetak. Sve to menja početno pitanje.
Više nije sporno da li se politika proširenja vodi signalima i političkim tumačenjima. Sporno je da li je to postalo pravilo, a ne izuzetak.
Ako se „stara pravila“ proglašavaju naivnim, onda se priznaje da pravni okvir više nije dovoljan. Ako se prošlost vraća kroz političke zahteve, onda se kriterijumi više ne zatvaraju. Ako brzina postaje važnija od procedure, onda procedura prestaje da određuje tok procesa. Ako javni signal postaje ključni alat, onda odluka više nije početak obaveze, već njen zakasneli epilog.
U tom okviru, svi kontraargumenti funkcionišu. Ali vode ka istoj posledici. Pravila ne nestaju.Gube sposobnost da zaključe proces. Ako se kriterijumi stalno dopunjuju političkom interpretacijom, ne postoji trenutak u kojem se može nedvosmisleno reći da su ispunjeni. Ako se politički okvir stalno širi, završetak pregovora prestaje da bude jasno definisan cilj.
To više nije pitanje dinamike. To je promena prirode procesa. Politika proširenja prestaje da bude put sa krajem. Postaje stanje koje se održava. I u tom stanju, signal ne služi da ubrza odluku. Signal postaje zamena za nju.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Pročitajte još:
Srbija, briselska ekskluziva: „Politički kontekst“ kao pravilo koje nije napisano, ali se primenjuje
Kraj kaste nedodirljivih: „Mrdićevi zakoni“ skidaju toge političarima
Dva života svake poruke: Brisel i Srbija govore različite jezike
