Protest na Slaviji ponovo je pokazao isti politički paradoks koji Srbija gleda godinama. Masa ljudi, euforija i subjektivni osećaj „istorijskog trenutka“ zabeleženi na društvenim mrežama, na kraju su se ponovo pretočili u napade na policiju, razbijene žardinjere i zapaljene kontejnere.
Zašto? Zato što organizatore, koji znaju da se vlast u demokratskim zemljama osvaja jedino na izborima, nerviraju neumoljivi brojevi.
Prihvatimo procenu organizatora i Arhiva javnih skupova da je bilo više od 100.000 ljudi, pa upalimo digitron.
Na nivou Srbije, sa 6,75 miliona upisanih birača i izlaznošću od 70 odsto, 100.000 glasova predstavlja samo oko 2,11 odsto glasačkog tela. To je ispod cenzusa od tri odsto. Samostalno – nula mandata.
Na nivou Beograda, sa 1,6 miliona upisanih birača i izlaznošću od 70 odsto, ako je polovina okupljenih bila iz prestonice, 50.000 glasova donosi oko 4,46 odsto. Dovoljno za nekoliko odborničkih mandata, ali svetlosnim godinama daleko od osvajanja vlasti.
Sudar između ulične euforije i hladne matematike rađa duboko razočaranje. Zato opozicioni protesti gotovo uvek prolaze kroz isti obrazac. Prvo dolaze masa i euforija. Zatim mirna većina odlazi kući. Na kraju ostaju manje, agresivnije grupe, spremne za sukob sa policijom i uništavanje javne imovine.
U tom trenutku politički protest umire. Rađa se bezbednosni incident. Umesto zahteva, javnost gleda tuče, baklje i zapaljene kontejnere. Politička poruka nestaje u slikama haosa.
Ulica može da zavede i proizvede osećaj revolucije. Ali izborna matematika je neumoljiva.
„Revolucija“ juče nije prešla ni cenzus.
Aleksandar Čupić
Pročitajte još:
Levičarski fašizam preti Srbiji: Plenumi su bliži NDH nego Ljotiću
