Srbija, radni dan popodne. Dovoljno je prošetati gotovo bilo kojom ulicom u bilo kom gradu. Ljudi gledaju svoja posla, zabrinuti računima, kreditima i preživljavanjem. Trgovi su prazni, razgovori kratki, a društvo deluje umorno i povučeno. Uživo, sve ostavlja utisak političke i emocionalne anestezije.
A onda se otključa ekran telefona.
Unutar tog malog digitalnog prostora odvija se potpuno drugačija Srbija. Tamo svakog sata „padaju režimi“, „izbijaju revolucije“, „nastupa nacionalni spas“ ili „konačna propast države“. Hiljade komentara, optužbi, uvreda i političkih parola proizvode utisak društva koje se nalazi pred istorijskim lomom. Kontrast između fizičke apatije i digitalne histerije postao je jedno od ključnih obeležja savremene politike.
Upravo u tom raskoraku nastao je novi prostor političke borbe, društveni i fizio digitalni prostor. Nekada su političke kampanje morale fizički da dođu do građana kroz skupove, letke, televiziju ili direktan kontakt. Danas algoritmi ulaze u najintimnije delove svakodnevice. Čovek otvara društvenu mrežu da bi pogledao sportski rezultat, recept ili fotografije prijatelja, a nekoliko sekundi kasnije već je uvučen u vrtlog političkog sukoba.
Važno je razumeti da algoritmi ne funkcionišu po kriterijumima istine, morala ili društvene odgovornosti. Njihov osnovni kriterijum je pažnja. Sve što izaziva jaču reakciju, bes, strah, sukob ili moralnu paniku, dobija veću vidljivost. U ekonomiji pažnje konflikt nije greška sistema, već njegov najprofitabilniji proizvod.
Zbog toga organizovane mreže botova i koordinisanih naloga imaju toliko snažan efekat. Kada veliki broj naloga istovremeno komentariše, deli i agresivno promoviše određeni sadržaj, algoritam takvu aktivnost registruje kao „važnu temu“. Tako veštački proizvedena buka počinje da imitira autentično raspoloženje društva.
Na taj način nastaje jedna od najopasnijih iluzija savremene politike, iluzija većine.
Prosečan građanin često ne vidi infrastrukturu iza digitalne galame. On vidi samo stotine agresivnih komentara, identične parole i atmosferu konstantnog sukoba. Posledica nije masovno političko buđenje, već zamor i povlačenje. Ljudi počinju da izbegavaju rasprave, da ćute i da se udaljavaju iz javnog prostora jer stiču utisak da više nema mesta za normalan razgovor.
Taj proces sociologija odavno poznaje kao „spiralu ćutanja“, trenutak kada umereni i pristojni ljudi odustaju od javnog izražavanja jer veruju da su usamljeni ili nadglasani. U digitalnom prostoru algoritmi upravo takvu dinamiku dodatno pojačavaju. Ekstrem postaje najvidljiviji, dok umereni nestaju iz fokusa.
Društvene mreže su postale prostor u kojem buka sistematski imitira društvenu većinu, dok algoritmi konflikt pretvaraju u dominantni oblik političke komunikacije.
Društvo koje stvarnost meri algoritamskim impulsima vremenom prestaje da razlikuje većinu od buke. A kada se to dogodi, politika polako napušta prostor stvarnog života i prelazi u prostor digitalne simulacije.
Odložite telefon. Ugasite laptop. Pogledajte kroz prozor. Proleće je.
Aleksandar Čupić
Pročitajte još:
Studentska lista bez studenata: Dokaz da je „pobuna” ipak politička franšiza
Levičarski fašizam preti Srbiji: Plenumi su bliži NDH nego Ljotiću
