Postoje epohe koje istorija pamti po ratovima. Postoje epohe koje ostaju upamćene po ekonomskim krizama. A postoje i mnogo opasnije epohe. One u kojima društva počinju da žive u konstantnom osećaju nevidljive pretnje. Savremeni svet danas funkcioniše upravo na tom principu.
Pandemija je zamenjena ratom. Rat energetskom krizom. Energetska kriza inflacijom. Inflacija pričom o globalnom sukobu velikih sila. Svaka nova opasnost pojavljuje se pre nego što prethodna prestane da proizvodi emocionalni efekat. Čovečanstvo praktično više ne izlazi iz psihološkog režima uzbune.
I možda je upravo to najvažnija politička činjenica našeg vremena.
Savremeni sistemi više ne funkcionišu kroz proizvodnju stabilnosti. Stabilnost je spora, skupa i politički neefikasna. Današnji globalni model funkcioniše kroz upravljanje krizom. Kriza proizvodi pažnju. Pažnja proizvodi potrošnju. Potrošnja održava ekonomiju straha.
Zato je strah postao najprofitabilniji resurs 21. veka.
Emocionalna temperatura i ekonomija pažnje
Nekada su države osvajale teritorije zbog nafte, zlata ili trgovačkih puteva. Danas se najvrednija sirovina nalazi u ljudskoj psihologiji. U pažnji. U anksioznosti. U osećaju nesigurnosti. Uplašen građanin troši više, lakše prihvata nadzor, manje postavlja pitanja i brže pristaje na ograničenja ukoliko mu se obeća bezbednost.
Savremena ekonomija zato više ne proizvodi samo robu. Ona proizvodi emocionalna stanja.
Zato danas gotovo da nema mirnog perioda. Krize se ne završavaju. One se samo smenjuju. Kada jedna tema izgubi sposobnost da proizvodi dovoljno emocionalne energije, sistem automatski generiše novu.
Informacioni sistem više nema zadatak da smanjuje društvenu paniku. Njegov zadatak postao je održavanje emocionalne temperature dovoljno visokom da društvo ostane u stanju stalne psihološke mobilizacije.
Zato algoritmi ne favorizuju racionalnost. Racionalnost usporava reakciju.
Sistem favorizuje bes, strah, sukob, moralnu histeriju i osećaj hitnosti.
Miran građanin razmišlja. Uplašen građanin reaguje. Uplašen građanin kupuje. Uplašen građanin sluša.
Nekada su politički sistemi opstajali kroz ideologiju. Danas opstaju kroz psihologiju. Više nije presudno u šta građanin veruje. Presudno je kako se oseća.
Čovek koji godinama živi pod konstantnim pritiskom vremenom počinje da gubi sposobnost dugoročnog razmišljanja. Ne razmišlja o budućnosti. Ne razmišlja o sistemu. Ne razmišlja o promenama. Razmišlja samo o sledećoj krizi.
I možda je upravo to najveći proizvod industrije straha. Ne panika. Nego kolektivni umor.
Ljudi više nemaju energiju za pobunu. Nemaju kapacitet za ozbiljno političko razmišljanje. Nemaju ni snagu za optimizam. Većina samo pokušava da preživi sledeći talas nestabilnosti.
Takvo društvo je stabilno za upravljanje.
Ko zarađuje na našoj anksioznosti?
Vojna industrija raste kroz ratove. Energetski sektor raste kroz nestabilnost tržišta. Farmaceutske kompanije kroz zdravstvene strahove. Tehnološke korporacije kroz digitalni nadzor. Mediji kroz paniku i klikove.
Industrija straha danas povezuje političke strukture, bezbednosni sektor, medije, digitalne platforme i ekonomiju pažnje u jedinstven sistem upravljanja društvenom psihologijom.
To više nisu odvojeni sistemi. To je jedinstven mehanizam.
Umor velikih sila i nova hladna stabilnost
Ali upravo tu počinje nova geopolitička promena koja bi mogla definisati narednu deceniju. Jer čak je i industrija straha počela da postaje preskupa.
Poslednjih godina postaje vidljivo da najveće sile više ne pokušavaju da upravljaju svetom kroz jedinstveni globalni poredak. Naprotiv. Sve više pokušavaju da stabilizuju sopstvene zone interesa.
Upravo zato današnji odnosi između Donalda Trampa, Vladimira Putina i Si Đinpinga izgledaju drugačije nego pre samo nekoliko godina.
Njihovi susreti i komunikacija nisu znak novog prijateljstva velikih sila. Oni predstavljaju znak umora sistema od permanentne destabilizacije.
Amerika više ne može beskonačno finansirati globalne konflikte bez ozbiljnih posledica po sopstvenu ekonomiju i unutrašnju stabilnost. Kina ne može graditi dugoročnu ekonomsku dominaciju u svetu koji konstantno gori. Rusija ne može zauvek funkcionisati u režimu ratne ekonomije i sankcija.
Zato svet polako ulazi u novu fazu.
Ne u eru mira. Nego u eru hladne stabilnosti.
Velike sile danas više ne pokušavaju da stvore jedinstveni globalni sistem. Pokušavaju da uspostave novu ravnotežu interesa, ekonomskog opstanka i kontrolisanih sfera uticaja.
Globalizacija je obećavala svet bez granica. Svet koji danas nastaje ponovo deli zone moći. Ne zbog ideologije. Nego zbog održivosti.
Jer je čak i najmoćnijim centrima moći postalo jasno da permanentna kriza dugoročno razara ekonomiju, društvenu koheziju, poverenje, tržišta, demografiju i političku stabilnost.
Industrija straha donela je ogromne profite, ali je proizvela i duboko iscrpljena društva.
I možda upravo zato ulazimo u najosetljiviji period moderne istorije. Ne zato što svet nužno ide ka otvorenom globalnom ratu. Nego zato što velike sile pokušavaju da redefinišu pravila novog poretka dok stare strukture još odbijaju da nestanu.
A u takvim istorijskim prelazima mali najčešće plaćaju najveću cenu.
Možda najveća tragedija savremenog sveta nije to što živimo u krizama.
Mnogo je opasnije to što smo počeli da verujemo da je strah normalno stanje života.
Aleksandar Čupić
Pročitajte još:
Levičarski fašizam preti Srbiji: Plenumi su bliži NDH nego Ljotiću
Pobednici kroje novu geopolitiku: Briselski san o sili ostaće nedosanjan
Sumrak osam decenija mira: Kontinent se ponovo navikava na strah
