Kada Evropska komesarka za proširenje, Marta Kos, zapreti zamrzavanjem milijardi, to bi, u teoriji, trebalo da zvuči kao ozbiljna poruka Evropske unije. U praksi, deluje kao neobična savremena basna, u kojoj ptica pokušava da zaplaši šumu, zaboravljajući da šuma ima duže pamćenje.
Ali pre nego što se ta poruka uzme zdravo za gotovo, odgovorićemo na konkretno pitanje: da li takvu odluku uopšte može da donese jedna komesarka? Ili je to u nadležnosti Evropske komisije kao kolektivnog tela, uz širi institucionalni proces i saglasnost država članica?
Ako je odgovor ovo drugo, ostaje dilema: zašto se ton pojedinačne izjave nameće kao gotova odluka? I zbog čega se unapred govori jezikom sankcije o temama o kojima Evropska komisija još nije formalno odlučivala?
Uostalom, i sama Marta Kos je u međuvremenu potvrdila da se odluka na nivou Evropske unije i dalje razmatra.
U Srbiji kos nije ptica pretnje. On je glas opomene, simbol pamćenja i svedok vremena koje se ne briše dekretima. Njegova pesma ne služi da uplaši, već da podseti. Upravo zato ironija postaje očigledna. Ime te ptice danas nosi poruku koja ne liči na demokratski dijalog. Saradnja podrazumeva izbor. Pritisak podrazumeva uslov.
Izjava Marte Kos o mogućem zamrzavanju sredstava, koja se odnosi na mehanizme finansiranja u okviru pregovaračkog procesa i programa podrške, nije beznačajna. Ali nije ubedljiva. Dolazi iz sistema koji se već godinama suočava sa sopstvenim protivrečnostima. Od političkih podela među državama članicama, preko krize poverenja u institucije, do sve glasnijih zahteva za redefinisanje odnosa između nacionalnog i nadnacionalnog.
Evropska unija danas više liči na pticu u kavezu nego na stabilan centar odlučivanja. U takvom kontekstu, insistiranje na disciplini prema Srbiji deluje manje kao strateška politika, a više kao potreba da se pokuša kontrola tamo gde izgleda najlakše.
To nije nova pojava. U evropskoj političkoj praksi često se dešava da se nedostatak unutrašnjeg konsenzusa kompenzuje spoljnim pritiscima. Premeštanje sopstvenih slabosti na spoljnog aktera poznat je obrazac političkog ponašanja. Srbija je takve obrasce već prepoznavala i kroz istoriju ih učila na teži način.
Zato današnje poruke ne odjekuju onako kako njihovi autori možda očekuju. Ne zato što su nevažne, već zato što dolaze iz pozicije koja više nije nesporna. Kada birokratija pokušava da govori jezikom autoriteta, a pritom sama traži sopstveni politički pravac, rezultat ne zvuči kao liderstvo, već kao nesigurnost.
U toj slici, „Kos“ iz Brisela ne deluje kao glasnik stabilnosti, već kao simbol sistema koji pokušava da uređuje druge pre nego što je uspeo da uredi sebe. I upravo tu metafora prestaje da bude literarna figura i postaje politička dijagnoza.
Problem za takvu politiku nije u Srbiji. Problem je u pogrešnoj proceni. Društvo koje je kroz istoriju donosilo odluke pod pritiskom naučilo je da razlikuje ponudu od uslovljavanja i saradnju od nametanja.
Srbija danas nije tema zato što je slaba, već zato što nije spremna da odluke o sebi prepusti drugima. To nije gest prkosa, već izraz političke zrelosti koju često potcenjuju oni koji su navikli na jednostavnije odnose moći. Nije problem u poruci koja dolazi iz Brisela. Problem je kada poruka zameni odluku.
U srpskom predanju, kos ne peva da bi zapretio. On peva da bi podsetio na pamćenje, na cenu slobode i na granice koje se ne prelaze lako. Možda bi upravo tu razliku trebalo da razume i Marta Kos.
Narod koji zna ko je — ne ulazi lako u tuđe kaveze.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
