Posle Drugog svetskog rata Evropa je pokušala da napravi drugačiji svet. Ljudi su izašli iz rata umorni od smrti, gladi i velikih vođa. Hteli su normalan život. Siguran posao. Toplu kuću. Državu koja služi narodu.
Taj sistem nije bio savršen. Ali ljudi su verovali da postoji zbog njih.
Fabrike su rasle zajedno sa srednjom klasom. Plate su rasle zajedno sa fabrikama. Čovek je mogao da veruje da će njegova deca živeti bolje od njega. Politika nije morala da bude voljena. Bilo je dovoljno da bude korisna.
Onda se nešto promenilo.
Polako i gotovo neprimetno, sistem je počeo više da štiti sebe nego ljude. Administracija je rasla brže od života. Pravila su se množila. Papiri su postajali važniji od rezultata. Ljudi su počeli da služe sistemu koji je nekada trebalo da služi njima.
Tako je nastala nova aristokratija.
Ne ona stara, sa titulama i porodičnim imenima. Nastala je aristokratija funkcija. Ljudi koji možda nikada nisu vodili težak život počeli su da odlučuju kako običan čovek treba da živi. Govorili su jezikom procedura, strategija i pravilnika, ali su sve slabije razumeli strah čoveka koji razmišlja kako da plati račune.
To nije problem samo Brisela.
Ista bolest proširila se kroz celu Evropu, ali i Srbiju. Menjale su se partije i ideologije, ali je sistem nastavljao da raste. Sa njim su rasli i mali centri moći. Pojavili su se ljudi koji funkciju više ne vide kao odgovornost, već kao zaštitu od života koji živi ostatak društva.
Običan čovek to prvo ne primeti kroz velike političke govore. Primeti kroz sitnice. Kroz osećaj da ga niko stvarno ne sluša. Kroz šaltere, beskrajne procedure i ljude koji znaju pravila, ali ne razumeju život. Kroz one male koji ipak odlučuju.
Korupcija nije najveći problem takvog sistema. Korupcija dolazi kasnije. Najveći problem nastaje kada sistem zaboravi zbog koga postoji.
Tada politika prestaje da rešava probleme. Počinje samo da proizvodi utisak da ih rešava.
Vremenom su sistemi postali toliko komplikovani da običan čovek više nema osećaj da može bilo šta da promeni. U takvom svetu najbolje prolaze veliki finansijski i korporativni centri moći. Oni imaju novac, pravnike i veze da kroz pravila oblikuju sistem po svojoj meri. Običan čovek više ni ne razume ko donosi odluke koje mu menjaju život.
Ali ovakvi sistemi ne opstaju samo zbog ljudi na vrhu.
Održavaju ih hiljade malih ćutanja. Spušteni pogledi. Strah da se ne kaže pogrešna reč. Rečenice koje se godinama ponavljaju po kancelarijama i partijskim hodnicima:
„Tako je rečeno od gore.”
Starije generacije u tome lako prepoznaju staru balkansku šalu:
„Tito je reko, vidite sa Titom.”
Ljudi su se smejali toj rečenici, ali je ona govorila mnogo više nego što izgleda. Pokazivala je društvo u kojem odgovornost stalno ide naviše, dok svi ispod pokušavaju da sačuvaju svoju poziciju i izbegnu rizik.
Takvi sistemi ne stvaraju odgovorne ljude. Stvaraju poslušne ljude.
Sistem ne opstaje zbog nekoliko moćnih ljudi na vrhu. Održavaju ga hiljade ljudi koji su vremenom naučili da je ćutanje sigurnije od građanske hrabrosti.
To nije problem jedne partije ni jedne države. To je trenutak kada lojalnost sistemu postane važnija od odgovornosti prema društvu.
Evropa danas prvi put ozbiljno oseća posledice takvog sveta. Ljudi više ne sumnjaju samo u političare. Počinju da sumnjaju da sistem uopšte razume njihov život.
Kada poljoprivrednici blokiraju puteve širom Evrope, kada srednja klasa u Nemačkoj prvi put strahuje za svoj standard, kada mladi u Rumuniji izlaze na ulice, a građani Srbije više ne veruju ni vlasti ni opoziciji, problem više nije politički.
Problem postaje ljudski.
Jer ljudi mogu dugo da trpe siromaštvo. Mnogo teže podnose osećaj da više nisu važni.
U Srbiji se to možda vidi jasnije nego drugde jer su promene bile brže i grublje. Posle ratova, sankcija i tranzicije mnogi su verovali da će nove političke generacije doneti više bliskosti sa običnim čovekom. Umesto toga, često su dobili samo nove upravljače sistema.
Ali ni društvo nije potpuno nevino.
Sistem je rastao i zato što su ljudi polako pristajali da odgovornost prepuste drugima. Lakše je kada neko drugi odlučuje. Lakše je kada sistem obeća sigurnost. Tako je nastao svet u kojem građani traže zaštitu, a administracija zauzvrat traži sve više kontrole.
Takvi sistemi na kraju ne troše samo obične ljude. Vremenom počinju da troše i one koji su ih stvarali.
Zato danas raste nešto opasnije od besa.
Raste umor.
Ljudi više nemaju snage ni za velike ideale ni za velika razočaranja. Povlače se u porodicu, posao i pokušaj da sačuvaju miran život dok politika postaje zatvoren svet ljudi koji upravljaju krizama, statistikama i utiscima.
To je trenutak kada sistemi postaju najranjiviji.
Ne onda kada ih ljudi mrze.
Već onda kada prestanu da veruju da ih iko predstavlja.
Društva neće obnoviti poverenje novim sloganima i novim kampanjama. Sve počinje od jednostavne stvari koju su mnogi sistemi zaboravili:
Institucije postoje zbog ljudi. Ljudi ne postoje zbog institucija.
Najveći problem današnje Evrope možda nije ekonomska kriza.
Mnogo je opasnija mogućnost da su sistemi postali toliko udaljeni od običnog čoveka da više ne razumeju ljude zbog kojih su nastali.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Nema „pročitajte još“, nego pročitajte opet.
