Na ulicama srpskih gradova, od Pančeva do Zaječara, poslednjih meseci aktivistkinje promovišu „Manifest žena Srbije za novi društveni ugovor“. Uz bedževe, osmehe i kampanju koja zahteva ozbiljnu logistiku i sredstva, javnosti se nude termini poput „solidarnosti“, „ekonomije brige“ i „institucija u službi građana“. Međutim, iza pažljivo oblikovanog javnog narativa otvara se ozbiljan problem kredibiliteta.
Prvi problem sa kojim se suočava svaki zainteresovani građanin jeste netransparentnost. Iako se predstavlja kao „temeljni dokument“, Manifest žena Srbije ne postoji u integralnom, javno dostupnom digitalnom formatu. Nazivajući ga „živim dokumentom“, organizatori praktično izbegavaju mogućnost ozbiljne stručne i javne analize ponuđenih ideja, ostavljajući prostor da čitava kampanja ostane na nivou političkog marketinga i mobilizacije istomišljenika.
Ako nema teksta koji se može podvrgnuti javnoj kritici, postavlja se logično pitanje: da li je reč o platformi za dijalog ili o kampanji za oblikovanje političke percepcije?
Promoterka sa pravosnažnom presudom: Uvrede umesto solidarnosti
Najveći problem autentičnosti ovog Manifesta predstavljaju upravo neka od njegovih najeksponiranijih zaštitnih lica. Među njima je i Dragana Rakić, narodna poslanica i potpredsednica Demokratske stranke.
Dok Manifest promoviše međusobno uvažavanje i žensku solidarnost, pravosnažna presuda Apelacionog suda u Beogradu (Gž 2542/20) od 31. januara 2024. godine govori drugačije.
Tom presudom Dragana Rakić obavezana je da isplati 100.000 dinara na ime naknade štete zbog povrede časti i ugleda drugoj ženi. Sud je utvrdio da su iznete uvrede i neistinite tvrdnje izazvale duševni bol i povredu ugleda.
To otvara ozbiljno pitanje političke i moralne doslednosti: kako osoba koja je pravosnažno osuđena zbog povrede časti i ugleda druge žene može istovremeno biti predstavljena kao simbol javne borbe za dostojanstvo i solidarnost među ženama?
Odbrana institucija i sukob sa policijom
Jedan od ključnih narativa Manifesta jeste insistiranje na institucijama, demokratiji i društvu bez nasilja. Međutim, događaji iz Novog Sada od 20. novembra 2024. godine otvorili su dodatna pitanja o usklađenosti tih poruka sa ponašanjem pojedinih promotera.
Na video-snimcima koji su se pojavili u javnosti vidi se incident ispred zgrade suda i tužilaštva, tokom protesta na kojem je učestvovala i Dragana Rakić. Povodom tog događaja, Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu vodi postupak zbog sumnje na napad na službeno lice tokom vršenja dužnosti.
Bez obzira na politički kontekst protesta, slike fizičkog sukoba sa policijskim kordonom teško se mogu uklopiti u retoriku nenasilja, institucionalnog poverenja i „evropskih vrednosti“ na koje se organizatori često pozivaju.
Pitanje transparentnosti i političke odgovornosti
Sve to otvara i šire pitanje političke odgovornosti organizacija i inicijativa koje stoje iza ovakvih kampanja.
Građani imaju pravo da znaju ko finansira projekte koji pretenduju da oblikuju društveni i politički diskurs, kao i da li postoje jasni mehanizmi odgovornosti kada promoteri tih inicijativa svojim postupcima kompromituju vrednosti koje javno zastupaju.
Bez jasnog distanciranja od agresivne političke retorike i spornih postupaka pojedinih promotera, čitava ideja „novog društvenog ugovora“ rizikuje da izgubi sopstveni moralni autoritet.
Pravi društveni dogovor ne može se graditi na političkim performansima, sukobima i sudskim presudama zbog povrede ugleda. On podrazumeva odgovornost, doslednost i spremnost da isti standardi važe za sve — i za političke protivnike i za sopstvene saveznike.
U suprotnom, Manifest rizikuje da ostane upamćen ne kao ozbiljna društvena inicijativa, već kao još jedan politički projekat koji univerzalne vrednosti koristi kao sredstvo dnevne borbe.
