Odlazak Makronizma: Eksperiment koji je ispraznio politiku

Odlazak Emanuela Makrona 2027. neće biti kraj jedne političke ere, već test njenog stvarnog dometa. Njegov projekat je od početka bio ambiciozan. Prevazići podelu levo desno, ubrzati reforme i modernizovati državu kroz efikasnije upravljanje. U institucionalnom smislu, delovi tog plana su uspeli. U političkom, bilans je znatno slabiji.

Pokret La République En Marche! razbio je tradicionalni partijski sistem i otvorio prostor za novi centar. Taj centar, međutim, nije postao stabilna struktura. Umesto konsolidacije, Francuska je dobila trajnu fragmentaciju. Politički prostor koji je oslobođen nije popunjen umerenošću, već rastom suprotstavljenih polova, uključujući Marin Le Pen i Žan-Lik Melanšon.

Unutrašnja politika najbolje pokazuje granice Makronovog pristupa. Reforme su sprovođene brzo i odlučno, ali često bez širokog društvenog konsenzusa. Penziona reforma i način na koji je politički progurana postali su simbol tog modela. Žuti prsluci i kasniji protesti nisu bili izolovani događaji, već signal trajnog raskoraka između državne efikasnosti i društvenog prihvatanja. Makron je demonstrirao kapacitet da donosi odluke. Nije podjednako uverljivo pokazao da može da ih ukoreni.

Ipak, njegov mandat ne može se svesti na neuspeh. Francuska je zadržala relativnu ekonomsku stabilnost, povećala atraktivnost za investicije i igrala aktivnu ulogu u evropskim krizama. Upravo ta razlika između institucionalne funkcionalnosti i političke krhkosti čini njegov bilans kompleksnim. Sistem je radio. Društvo je ostalo podeljeno.

Na spoljnopolitičkom planu, Makron je pokušao da redefiniše poziciju Francuske unutar Evropske unije i šire. Ideja evropske strateške autonomije bila je ambiciozna, ali nije dobila stabilnu podršku ključnih partnera. Njegova kritika NATO privukla je pažnju, ali nije proizvela strukturne promene. Razlika između političke vizije i koalicionog kapaciteta ostala je očigledna.

Suštinski, Makronov mandat otvara šire pitanje o prirodi savremene vlasti u Evropi. Može li se politika zameniti upravljanjem. Može li efikasnost nadomestiti legitimitet. Njegov pokušaj sugeriše da ne može u potpunosti. U državama sa snažnim identitetom i razvijenim političkim pamćenjem, odluke koje nisu društveno ukorenjene proizvode otpor, bez obzira na njihovu racionalnost.

Zato dilema o Makronu prevazilazi njegov lični bilans. Ona se tiče modela. Koliko je održiv centristički projekat koji se oslanja na brzinu reformi, ali nema duboku političku infrastrukturu. I šta se dešava kada takav projekat oslabi.

Odgovor će dati period nakon 2027. Ako politički centar ne bude u stanju da se reorganizuje, prostor koji je otvoren neće ostati prazan. U tom slučaju, Makronov odlazak neće označiti kraj eksperimenta, već početak njegove pune političke posledice.