Svaka velika generacija nosi različite ljude i različite motive. Među mladima uvek postoje idealisti koji iskreno žele pravednije društvo, ambiciozni ljudi koji traže svoje mesto u svetu, buntovnici koji prirodno odbijaju autoritete, ali i oportunisti kojima je politika važnija od znanja i kojima pobuna vremenom postaje trajni identitet.
Svi se sećamo lika Riste Podvožnjaka, profesionalnog studenta od 42 godine, iz čuvene epizode „Studentski protesti ispred doma Mitar Mirić“ Top liste nadrealista. Njegov lik je direktna satira na ljude koji su čitav identitet izgradili na protestima iz 1968. godine, a koji su se u momentu snimanja serije (oko 1989.) i dalje ponašali kao da su na barikadama.
Isto važi i za vlast. U svakom velikom političkom pokretu postoje ljudi koji iskreno veruju u razvoj države i oni kojima funkcija postaje važnija od odgovornosti. Postoje oni koji grade i oni koji se vremenom udalje od građana, poveruju u sopstvenu nedodirljivost i zaborave zašto su dobili poverenje naroda.
Možda vas interesuje i ovo...
Upravo zato današnji društveni trenutak u Srbiji nije sukob države i mladih, već sukob dve potrebe koje se na kraju moraju spojiti. Potrebe mladih za promenom i potrebe države za stabilnošću i razvojem.
Najveći deo studenata ne traži rušenje države, već funkcionalniji sistem. Njihova kritika nije usmerena protiv Srbije, već protiv bahatosti pojedinaca, sporih institucija i osećaja da odgovornost nije jednaka za sve. Takvi zahtevi nisu znak slabosti države, već potreba da ona bude ozbiljnija i pravednija.
Tu se vidi i velika politička promena kroz koju Srbija prolazi. Mladi jesu kritični, ali traže perspektivu, razvoj i sigurnost da mogu da planiraju život u svojoj zemlji. Generaciju koja odrasta u eri veštačke inteligencije, digitalne ekonomije i globalne konkurencije nije moguće dugoročno vezati za parole, proteste i politiku stalnog konflikta.
Ako bismo današnje studente iskreno pitali šta žele od Srbije, beskrajne blokade ili skok u budućnost, odgovor bi verovatno bio jednostavniji nego što politika misli.
Nije slučajno što se veliki deo studenata poslednjih meseci javno ogradio od opozicionih stranaka. Time nisu odbacili pravo na protest i kritiku sistema, već potrebu da budu politički instrument bilo koje postojeće strukture.
U tome leži najveći problem dela opozicione scene u Srbiji. Posle godina protesta, bojkota i permanentnog sukoba, veliki deo mladih više ne vidi jasnu ideju budućnosti iza takve politike. Umesto ozbiljnog programa i razvojne strategije, politički prostor često se svodi na simbolične akcije, dnevne sukobe i održavanje stalne društvene tenzije.
Paradoks takve politike vidi se u odluci da se bojkotuje rad Narodne skupštine i direktni televizijski prenosi sednica, ali ne i poslaničke plate koje kroz poreze finansiraju građani u čije ime navodno govore. U vremenu velikih promena posebno je upečatljivo što se politička strategija sve češće svodi na lepljenje nalepnica bez sopstvenog imena, kao da je nestalo vere i u sopstveni politički identitet.
Sa druge strane, Srbija danas izgleda drugačije nego pre deset ili petnaest godina. Grade se auto-putevi i brze pruge. Razvijaju se naučno-tehnološki parkovi. Otvaraju se fabrike i IT centri. Ulaže se u infrastrukturu i povezivanje zemlje. Razvoj AI sektora i novih tehnologija pokazuje pokušaj da Srbija pronađe svoje mesto u svetu koji se ubrzano menja.
Da je poruku mladih generacija razumeo i Aleksandar Vučić pokazuje i program u pet tačaka predstavljen juče. Suština tog plana nije samo politička konsolidacija i uklanjanje bahatosti iz sistema, već ubrzani razvoj Srbije kroz infrastrukturu, tehnologiju, industriju, veštačku inteligenciju i jačanje institucija. Upravo tu nalazi se dodirna tačka sa zahtevima velikog dela studenata koji ne traže haos, već efikasniji sistem i državu koja ide napred.
To ne znači da je sistem bez grešaka niti da među ljudima na vlasti nema onih koji su se udaljili od građana i poverovali da funkcije postoje zbog privilegija, a ne zbog odgovornosti. Ozbiljna država mora imati snage da prihvati kritiku i razume poruke mladih generacija.
Najveći paradoks savremene Srbije možda je to što najveća prepreka razvoju više nisu sankcije, ratovi i razaranja iz prošlosti, već sama politika kada izgubi dodir sa životom običnih ljudi. Kada funkcije postanu važnije od rezultata, sujete važnije od znanja, a dnevni sukobi važniji od budućnosti države, društvo ulazi u stagnaciju bez obzira na potencijal koji ima.
Postoji još jedan paradoks koji današnja politika često zaboravlja. Generacija koju danas svi nazivaju studentima za nekoliko godina više neće biti studenti. Biće inženjeri, lekari, profesori, programeri, preduzetnici, roditelji i ljudi koji će donositi odluke u društvu. Zato je pogrešno posmatrati mlade isključivo kroz dnevni politički sukob.
Svaki sin sanja da jednog dana bude jači od svog oca. Ta mogućnost dolazi sa sazrevanjem, odgovornošću i spremnošću da nešto izgradiš, a ne samo da srušiš. Kada se to dogodi, otac nije poražen, već ponosan što iza njega ostaje neko ko može dalje i više.
Isto važi i za državu. Ozbiljna društva ne plaše se mladosti i novih generacija. Ona im ostavljaju temelje da budu bolji, uspešniji i jači nego što su bili njihovi prethodnici.
Čak i kada su buntovna, deca traže primere koje vredi slediti i državu koju vredi naslediti.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Pročitajte još:
Lažna aristokratija: Kako se administracija odrodila od naroda
