Istorija je puna poraženih koje su uništili porazi. Ali je puna i pobednika koje su uništile pobede.
Na prvi pogled to zvuči kao paradoks. Kako pobeda može da uništi čoveka koji je učestvovao u njenom stvaranju? Kako neko ko je podneo najveći teret borbe postaje problem tek kada borba bude završena?
Ipak, istorija pokazuje da se upravo to događa češće nego što bismo želeli da priznamo.
Kada vrline postanu problem
Dok traje rat, revolucija ili veliki društveni lom, društvu su potrebni ljudi spremni da rizikuju. Bez njih mnoge pobede nikada ne bi bile ostvarene.
Ali pobeda menja pravila.
Ono što je tokom borbe bila vrlina, u miru često postaje teret. Odlučnost postaje tvrdoglavost. Nezavisnost postaje neposlušnost. Otvoren govor problem.
Na mesto ljudi koji su izneli teret dolaze oni koji preuzimaju upravljanje pobedom. Tada nastaje sukob dva autoriteta: jednog stečenog u borbi i drugog stečenog u sistemu.
Maks Veber je upozoravao na napetost između harizmatskog i birokratskog autoriteta. Prvi nastaje u krizama, drugi u pravilima i institucijama. Problem počinje kada vlast poželi da zaboravi odakle joj legitimitet zapravo potiče.
Opasni zbog onoga što znaju
Za novu vlast pobednici često postaju nezgodni ne zato što žele vlast, već zato što poseduju nešto što nijedna funkcija ne može da proizvede.
Iskustvo. Sećanje. Ugled.
Oni znaju ko je bio tu kada je bilo najteže, a ko se pojavio tek kada je pobeda postala izvesna.
Zato nisu opasni zbog onoga što rade. Opasni su zbog onoga što znaju.
Vlast kritiku retko doživljava kao neslaganje. Mnogo češće kao pretnju. Zato vremenom prestaje da traži iskustvo i počinje da traži pokornost.
Pobednik tako može postati sumnjiv upravo zbog onoga što ga je nekada činilo važnim. On ima svoje sećanje i svoj sud. Može da uporedi obećanja iz borbe sa onim što je nastalo posle pobede.
Od saborca do izdajnika
Zato nije retkost da ljudi kojima su borci doneli pobedu te iste borce kasnije proglašavaju problemom, smetnjom, pa čak i izdajnicima. Kada nedostaju stvarni razlozi, često se pronalaze novi.
Istorija dvadesetog veka puna je takvih primera.
Tu se krije jedna od najvećih ironija političke istorije. Tokom borbe lojalnost se meri delima. Posle pobede sve češće se meri odnosom prema vlasti.
Čovek može ostati veran idealima zbog kojih se borio, a da istovremeno postane kritičar onih koji tim idealima upravljaju. U očima vlasti, to je često dovoljno da od saborca postane protivnik.
Da li je izdajnik onaj koji je napustio ideale zbog kojih se vodila borba? Ili onaj koji je nastavio da na te ideale podseća?
Istorija na to pitanje retko daje jasan odgovor. Ali dovoljno često pokazuje jednu neprijatnu istinu: Porazi uništavaju poražene. Pobede vrlo često uništavaju pobednike.
Aleksandar Čupić
Pročitajte još:
Ceh frustracije: Evo zašto su blokaderi napali policiju i palili kontejnere
