Pedro Sančez, premijer Španije, nije sa „48 sati“ dao Evropskoj uniji politički ultimatum da preispita odnos sa Izraelom. Postavio je politički detonator. Postoje rokovi da se nešto završi. Postoje i rokovi da se nešto započne.
Niko ozbiljan ne veruje da EU može u dva dana da raskine ili suspenduje Sporazum o pridruživanju sa Izraelom. Ta odluka prolazi kroz složene pravne, institucionalne i političke filtere. Zahteva konsenzus ili bar kritičnu masu država članica. A Evropa danas nije jedinstvena. Ona je razlomljena između principa i interesa. Između moralne retorike i geopolitičkog pragmatizma. Tu Sančez i cilja.
Njegov rok od 48 sati nije administrativni sat, već politički metronom. Njime pokušava da ubrza ritam jedne spore, oprezne i često kontradiktorne Unije. Da natera Brisel da iz zone „zabrinutosti“ pređe u zonu odluke. Da pitanje Gaze prestane da bude fusnota saopštenja i postane centralna tema evropske politike. Traži da Evropa izabere stranu. Ili da prestane da se pravi da ne mora.
Ovakav potez ima cenu. Unutar same EU širi pukotine koje su do sada bile pažljivo maskirane diplomatskim jezikom. Dok neke države naginju strožem odnosu prema Izraelu, druge u tome vide opasno udaljavanje od strateških partnerstava i dodatno slabljenje zajedničke spoljne politike. Sančez ovim potezom ne ujedinjuje Evropu. On je primorava da se jasno podeli.
Još je važnije šta se dešava van Evrope. Ovakva retorika nužno ulazi u tenziju sa SAD, ključnim saveznikom Izraela. Time Madrid ne šalje poruku samo Briselu, već i Vašingtonu. Postoji granica do koje će jedna članica zapadnog bloka pratiti zajedničku liniju. Posle toga svako bira sopstvenu političku i moralnu poziciju.
To je ozbiljan presedan. Ako svaka država počne da vodi „svoju“ spoljnju politiku na ovako krupnim stvarima, onda tema više nije samo Izrael. Pitanje je šta uopšte znači zajednička evropska politika? Sančez očigledno računa da je trenutak vredan rizika.
U vremenu kada međunarodno pravo sve češće postaje fraza bez posledica, a „zabrinutost“ zamena za delovanje, premijer Španije pokušava da pomeri granicu prihvatljivog. Da pokaže da politički lider može da preuzme inicijativu. Čak i kada nema formalnu moć da sam sprovede ono što traži.
Govorimo o političkom instinktu i o političkom interesu. Ovakvi potezi ne odjekuju samo u diplomatskim krugovima, nego i u domaćoj javnosti. Lideri se sve više mere po spremnosti da zauzmu jasan stav, umesto da balansiraju između svih strana.
Ako se pitate da li će EU zaista reagovati u roku od 48 sati — Neće.
Dilema je da li će ovaj rok promeniti način na koji Evropa razmišlja o sebi. Ako ostane na starom, Sančez će delovati kao usamljeni glas koji je preterao. Ako se nešto ipak pomeri, makar i simbolično, njegov „rok“ postaće trenutak kada je neko prvi put dovoljno glasno rekao da vreme ističe.
U politici, to je ponekad dovoljno.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Sudbina SFRJ se ponavlja: U Parizu potpisan testament Evropske unije?
