Dok su evropski građani poslednje četiri godine slušali da je pomoć Ukrajini pitanje istorijske odgovornosti, demokratije i odbrane evropskih vrednosti, u pozadini se odvijala priča koja danas otvara neka od najneprijatnijih pitanja od početka rata.
Ne zato što je otkrivena korupcija.
Korupcija u Ukrajini nikada nije bila tajna.
Već zato što je otkriven njen obim.
Ukrajinska Državna poreska služba saopštila je da je razotkrila mrežu od više od 2.300 kompanija kroz koju je iz zemlje izvučeno oko 4,5 milijardi dolara korišćenjem fiktivnih spoljnotrgovinskih poslova. Novac je odlazio za robu koja nikada nije isporučena. Kompanije su nakon transakcija nestajale iz registara, a kapital završavao van domašaja ukrajinskih institucija.
To nije procena opozicije.
To nije medijska spekulacija.
To je nalaz državnog organa Ukrajine.
Ko je otkrio prevaru?
Još zanimljivije od same prevare jeste pitanje ko ju je otkrio.
Nisu je otkrili briselski revizori.
Nije je otkrio MMF.
Nije je otkrila Evropska komisija.
Otkrila ju je upravo ukrajinska Državna poreska služba — institucija koja je svoj današnji oblik dobila kroz reforme sprovedene nakon 2014. godine uz snažnu podršku Evropske unije, MMF-a i zapadnih partnera.
Paradoks cele afere je gotovo savršen.
Jednu od najvećih finansijskih prevara od početka rata razotkrila je institucija nastala upravo kroz reforme koje su Evropska unija i MMF godinama predstavljali kao dokaz uspešne transformacije Ukrajine.
Drugim rečima, sistem koji je Zapad pomagao da izgradi danas istražuje sistem koji je Zapad godinama finansirao.
I upravo zato ova priča prevazilazi granice još jedne korupcionaške afere.
Jer iza svake milijarde koja je nestala nalazi se jedno mnogo veće pitanje:
Ko je kontrolisao novac dok je Evropa slala novac?
Evropa plaća račun
Kada političari u Briselu govore o pomoći Ukrajini, milijarde evra zvuče kao apstraktne brojke.
Ali one nisu apstraktne.
To su porezi radnika iz Nemačke.
To su doprinosi preduzetnika iz Italije.
To su budžetska izdvajanja građana Francuske, Holandije, Poljske i ostatka Evrope.
Evropski poreski obveznici nisu finansirali samo municiju i oružje.
Kroz mehanizme direktne budžetske podrške evropski novac pomagao je finansiranje plata državnih službenika, funkcionisanje institucija i održavanje likvidnosti ukrajinskog budžeta.
Drugim rečima, evropska pomoć nije stizala samo na front, već i u samo srce državnog finansijskog sistema.
Upravo zato pitanje više nije koliko je novca poslato.
Pitanje je koliko je novca kontrolisano — i koliko je novca nestalo pre nego što je iko počeo da postavlja pitanja.
Fabrika fantomskih firmi
Mehanizam je bio jednostavan i efikasan.
Koristeći ratne olakšice za prekogranične transakcije, mreža kompanija fingirala je uvoz robe koja nikada nije stigla.
Novac je prebacivan unapred.
Roba nije dolazila.
Firme su nestajale.
Kapital je ostajao van zemlje.
Prema podacima istrage, veliki broj kompanija koristio je identične obrasce poslovanja, iste administrativne tragove i povezana mesta registracije.
Milijarde ne nestaju slučajno.
Milijarde ne prolaze kroz bankarski sistem bez tragova.
Milijarde ne prelaze granice neopaženo.
Zato se danas postavlja pitanje koje nijedna istraga još nije do kraja odgovorila:
Ko je štitio sistem dok je funkcionisao?
Trag koji vodi ka vrhu
Afera je dobila dodatnu težinu kada su istrage počele da zahvataju ljude iz političkog i poslovnog okruženja predsednika Volodimira Zelenskog.
Među najzvučnijim imenima našao se Andrij Jermak, nekadašnji šef predsedničkog kabineta i jedna od najuticajnijih figura ukrajinske politike, protiv koga je pokrenut postupak zbog sumnji u pranje oko 460 miliona grivni kroz luksuzni građevinski projekat u blizini Kijeva.
Iako je reč o iznosu koji je višestruko manji od 4,5 milijardi dolara obuhvaćenih poreskom istragom, značaj slučaja nije u samoj cifri već u činjenici da istraga dolazi do samog centra političke moći.
U različitim fazama istraga pominju se i druga imena povezana sa poslovnim i političkim krugovima bliskim vrhu vlasti, uključujući dugogodišnje poslovne partnere i bivše visoke državne funkcionere.
To samo po sebi ne dokazuje odgovornost političkog vrha.
Ali postavlja pitanje koje nijedna demokratija ne može da ignoriše.
Ako istrage dolaze do ljudi iz najbližeg okruženja vlasti, koliko je još daleko sam vrh sistema?
Da li je reč o korupciji koja je zaobišla politički centar moći ili o korupciji koja je opstajala zahvaljujući političkom centru moći?
Briselska dilema
Za Evropsku uniju ovo nije samo ukrajinski problem.
Ovo je evropski problem.
Svaki novi korupcionaški skandal postavlja isto pitanje:
Koliko dugo još možemo da šaljemo milijarde u sistem iz kojeg su, prema nalazima ukrajinskih institucija, milijarde već izvučene?
Brisel se danas suočava sa posledicama prioriteta koje je sam postavio.
Tokom rata geopolitička stabilnost imala je prednost nad pitanjima finansijske transparentnosti.
To ne znači da su evropske institucije ignorisale rizike.
Ali znači da su pitanja kontrole novca često ostajala u senci mnogo većeg političkog cilja — održavanja Ukrajine finansijski i vojno sposobnom da nastavi rat.
Zbog toga se danas više ne postavlja samo pitanje šta se dogodilo u Kijevu.
Postavlja se pitanje šta se događalo u Briselu.
Koliko dugo evropski političari mogu da traže nove pakete pomoći, a da pritom ne objasne sopstvenim građanima kako funkcionišu mehanizmi kontrole tog novca?
I možda najvažnije:
Kako danas evropski poreski obveznici mogu da budu sigurni da je svaka milijarda završila tamo gde je bila namenjena?
Račun koji tek stiže na naplatu
Godinama je Evropa tvrdila da u Ukrajini brani svoje vrednosti.
Transparentnost.
Odgovornost.
Vladavinu prava.
Upravo zato ova afera nije opasna samo zbog izgubljenog novca.
Opasna je zbog izgubljenog poverenja.
Jer novac se može nadoknaditi.
Poverenje mnogo teže.
Ova priča zato prevazilazi Ukrajinu.
Ona govori o tome šta se događa kada geopolitički projekat postane toliko važan da prestane da trpi ozbiljna pitanja o novcu.
Evropski lideri godinama su tvrdili da u Ukrajini brane evropske vrednosti.
Možda je vreme da evropskim poreskim obveznicima objasne ko je branio njihov novac.
Na kraju ostaje jedno pitanje na koje će pre ili kasnije morati da odgovore i Kijev i Brisel:
Ako je iz sistema moglo da nestane 4,5 milijardi dolara pre nego što su alarmi konačno uključeni, koliko je novca nestalo pre nego što je iko uopšte počeo da broji?
Aleksandar Čupić
Pročitajte još:
Od Kurtija do Banjske: Ko je stvorio sistem koji danas sudi Srbima
Od Kurtija do Banjske: Ko je stvorio sistem koji danas sudi Srbima
