Lingvistika poznaje termine, istorija poznaje krik. Taj krik je u Jasenovcu bio najglasniji i najduži. Kada kažemo Jasenovac, ne izgovaramo samo ime jednog mesta. Izgovaramo reč koja je u srpskom jeziku postala sinonim za najdublju ljudsku patnju i sistematsko uništenje našeg naroda. Često se čuje da je to „srpska reč za genocid“ ili „srpska reč za Holokaust“.
Za srpski narod, Jasenovac nije samo logor. On je tačka u kojoj se prelamaju sva stratišta NDH. Od hercegovačkih jama i dubrovačkih obala, preko Paga i Jadovna, pa sve do dečjih logora u Jastrebarskom. On je zbirno ime za politiku koja je imala jasnu računicu. Trećinu pokrstiti, trećinu proterati, trećinu ubiti.
Nazvati Jasenovac „srpskom rečju za genocid“ nije samo retorička figura. To je priznanje da u našem jeziku ne postoji drugi pojam koji bi mogao da obuhvati tu specifičnu vrstu zla. To zlo je brutalno lično, hladno i sveobuhvatno.
Decenijama je ova tema bila potiskivana pod plaštom „bratstva i jedinstva“, što je samo produbilo ranu. Danas, kada Jasenovac definišemo kao temeljni identitetski bol, mi ne pozivamo na mržnju. Naprotiv, mi definišemo granicu preko koje se ne sme preći. Na to nas obavezuje 700.000 žrtava.
Kada se sećamo njih, sećamo se prekinutih porodičnih loza, neispevanih uspavanki i čitavih gradova koji su nestali u pepelu NDH. Ustaški dželati u poslednjim danima logora činili su sve da sakriju dokaze. Spaljivali su arhive, otkopavali grobnice i palili leševe kako bi tragovi zveri isparili u vazduh.
Donja Gradina, kao najveće stratište logorskog sistema, i danas svojim nepreglednim masovnim grobnicama svedoči o onome što papiri nisu stigli da zabeleže. Pokušaji da se ovaj broj naknadno umanji ili svede na nivo administrativnog prebrojavanja nisu ništa drugo do pokušaj posthumnog ubijanja žrtava.
Jer, Jasenovac nije bio samo logor, bio je to projekat istrebljenja koji je zahvatio svaki pedalj države na čijim temeljima je nastala današnja Hrvatska. Samo postojanje Tompsona i armije njegovih sledbenika najbolji su primer ovoj tvrdnji.
U svetskoj istoriji, Aušvic je postao univerzalna reč za zločine protiv čovečnosti. Jasenovac, sa svojim specifičnim užasom, mora imati isto takvo mesto u našoj, ali i globalnoj svesti. On je opomena da se civilizacija može urušiti u samo nekoliko godina ako se tišina proglasi za vrlinu.
Dužni smo da pišemo o našem stradanju. To je dug prema svakom seljaku iz Potkozarja, svakom detetu iz koga je isceđen život i svakom starcu koji je mirno čekao svoj kraj, znajući da iza njega ostaje samo strašna istina. Ta istina se danas zove Jasenovac.
Ona ne govori glasno. Ali odjekuje snagom onih koji više ne mogu da govore. I upravo zato se čuje jače od svake reči.
Jer, narodi koji zaborave genocid rizikuju da ih istorija natera da ga ponovo uče — na najteži način.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
