Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ponovo je pokazao političku odgovornost i zrelost pozivom aktivistima Srpske napredne stranke da se povuku sa Trga Slavija i spreče dalju eskalaciju sukoba. U trenutku kada su tenzije mogle dodatno da rastu, poslata je jasna poruka da Srbija ne sme da postane zemlja političkih obračuna na ulici.
Međutim, ono što posebno zabrinjava jeste činjenica da se nasilje i incidenti već mesecima u delu javnosti predstavljaju kao politički uspeh. Nakon svakog sukoba, blokade ili fizičkog incidenta, na društvenim mrežama i u pojedinim političkim krugovima pokušava se da se agresija predstavi kao hrabrost, a haos kao dokaz snage.
Ali kakva je to poruka građanima Srbije?
Da li to znači da je nasilje dozvoljeno ukoliko služi političkom cilju? Da li je postalo normalno da se neistomišljenici vređaju, zastrašuju i fizički napadaju samo zato što imaju drugačiji politički stav? I šta ostaje od demokratije ako ulicu počnu da kontrolišu najagresivniji među okupljenima, a ne zakoni i institucije?
Na Slaviji danas nisu napadnuti samo aktivisti jedne političke stranke. Napadnuto je osnovno pravo da ljudi slobodno stoje na javnom prostoru, razgovaraju i politički deluju bez straha od nasilja.
Najopasnije u svemu nije samo nasilje na ulici. Najopasnije je ono što dolazi posle njega — pokušaj da se agresija predstavi kao moralna pobeda i politička hrabrost. Kada se fizički obračuni, zastrašivanje i haos slave kao dokaz snage, društvo polako ulazi u zonu duboke destabilizacije. Jer onog trenutka kada nasilje postane prihvatljivo sredstvo političke borbe, više niko nije bezbedan.
Srbija je previše puta u svojoj istoriji plaćala cenu političkih sukoba koji su izlazili iz institucija i prelazili na ulicu. Upravo zato svako normalizovanje nasilja predstavlja ozbiljnu opasnost za društvo.
Većina građana Srbije ne želi atmosferu haosa, političke gerile i stalnih sukoba. Ljudi žele sigurnost, stabilnost i pravo da bez straha izgovore svoje mišljenje, čak i kada je drugačije od tuđeg.
Zato država mora jasno da pokaže da u Srbiji neće vladati zakon jačeg. Svako ko posegne za nasiljem zbog političkih razlika mora da odgovara, bez obzira kojoj strani pripada.
Društva ne propadaju onda kada se dogodi prvi incident. Propadaju onda kada nasilje počne da se slavi kao politička vrlina.
Aleksandar Čupić
Pročitajte još:
Levičarski fašizam preti Srbiji: Plenumi su bliži NDH nego Ljotiću
„Crni labud“ i političke potrage za krivcem: Ko profitira od emocionalnog haosa
Studentska lista bez studenata: Dokaz da je „pobuna” ipak politička franšiza
