Mnogo pre raspada države raspao se osećaj da društveno zaista pripada svima.
Osamdesete godine u Jugoslaviji danas su ostale zarobljene između dve velike slike: smrti Josip Broz Tito i ratova devedesetih. Između ta dva događaja ostao je prostor o kojem se retko govori. Vreme u kojem je sistem još formalno postojao, ali je sve više ljudi počinjalo da živi kao da više ne postoji.
Nisu se prvo raspale granice. Raspadala su se pravila.
Društvena preduzeća polako su prestajala da budu svačija i počinjala da postaju nečija. Direktori su sklanjali robu, magacini su se praznili, krediti uzimali bez stvarne odgovornosti, a ljudi sve češće gledali kako da uzmu nešto za sebe pre nego što sve propadne.
Ideologija je ostala u govorima, na televiziji i partijskim sastancima. U svakodnevnom životu sve više je važio drugi princip: snađi se!
U mnogim fabrikama tih godina pojavljivale su se male scene koje danas deluju važnije od velikih političkih govora. Majstor dobije novi set alata za radionicu i odnese ga kući u privatnu garažu. U fabrici nastavi da radi sa starim. Kada ga pitaju zašto, odgovara: „Da neko ne ukrade novi alat.“
Takve stvari tada više nisu izazivale nikakvo čuđenje.
Ljudi su iz firmi nosili sve što može da zatreba kod kuće. Gorivo se čuvalo u kanisterima. Kafa i deterdžent donosili su se iz Trsta. Devize su postajale sigurnije od domaće valute. Veze su često vredele više od znanja. Sve više ljudi živelo je između plate, šverca i neke male privatne kombinacije sa strane.
Država je još izgledala velika i stabilna. Televizija je i dalje govorila o bratstvu, jedinstvu i samoupravljanju. Fabrike su formalno radile. Institucije postojale. Ali sve više ljudi prestajalo je da veruje da zajednički sistem zaista funkcioniše po istim pravilima za sve.
Država postoji dok ljudi veruju da se poštenje isplati. Kada „pošten“ postane sinonim za „glup“, sistem je već počeo da se raspada.
Možda je upravo tada nastao najvažniji lom kasne Jugoslavije. Ne politički. Ne nacionalni. Već moralni.
Država je polako gubila pravo da od svojih građana traži disciplinu i poverenje. Kada ljudi prestanu da veruju sistemu, prvo nestaje odgovornost prema zajedničkom. Posle toga nestaje i zajedničko.
Osamdesete godine danas se često posmatraju samo kao uvod u ratove. Mnogo ređe kao vreme u kojem je jedno društvo počelo tiho da se umara od samog sebe.
Ova priča veća je od same Jugoslavije. Svako društvo počinje da slabi onda kada ljudi prestanu da veruju da zajednički sistem pripada svima podjednako.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Pročitajte još:
Lažna aristokratija: Kako se administracija odrodila od naroda
Paradoks moderne tolerancije: Čuvari moralne čistote zadojeni mržnjom
