Migrantska politika u Evropskoj uniji više nije pitanje upravljanja granicama. Postala je test da li Unija uopšte funkcioniše kao politička zajednica ili kao sistem u kome se pravila primenjuju selektivno, u skladu sa interesima država članica. Poljska nije uzrok te krize. Ona je njen najjasniji simptom.
Pakt o migracijama i azilu pokušava da predstavi kontrolu kao solidarnost kroz mehanizam obavezne relokacije ili finansijske kompenzacije. Ideja je da države koje odbijaju prijem migranata plate doprinos zajedničkom sistemu. Formalno, to je kompromis. Suštinski, to je priznanje da zajednička politika ne funkcioniše. Solidarnost koja može da se otkupi prestaje da bude obaveza i postaje politički izbor.
Brisel ovakav pristup pravda nužnošću upravljanja krizom koja traje od 2015. godine, kada je više od milion ljudi ušlo u EU kroz takozvanu balkansku rutu. Bez zajedničkog mehanizma, sistem se raspada pod pritiskom.
Poljska taj model odbacuje pozivajući se na suverenitet i bezbednost. Takav suverenitet nije princip, već instrument selekcije. Otvorenost prema milionima ljudi iz Ukrajine pokazuje da kriterijum nije bezbednosni, već politički i kulturno uslovljen. Granice nisu zatvorene. One su selektivno otvorene, a takav pristup potkopava ideju zajedničkog evropskog okvira iznutra.
Najogoljeniji primer evropske nedoslednosti vidi se na granici sa Belorusijom tokom krize 2021. godine, kada je više od 8.000 ljudi ostalo zaglavljeno između granica bez pristupa azilnim procedurama, dok je Ursula fond er Lajen podržavala vanredne mere država članica u ime zaštite spoljne granice. Tamo gde ne postoji politička pogodnost, pravila prestaju da važe. Fizičke barijere i vraćanja bez pune procedure nisu izuzetak, već ustaljena praksa. Reakcije evropskih institucija time nisu samo ograničene, već i politički selektivne. Kada pravila zavise od konteksta, ona prestaju da budu pravila.
Ono što se često predstavlja kao razlika između liberalnog Zapada i tvrđeg Istoka sve više gubi smisao. Švedska je 2023. godine prešla sa politike integracije na politiku odvraćanja, uz značajno smanjenje socijalnih prava za migrante i pooštravanje uslova boravka. Danska je otišla dalje, razvijajući model prema kojem bi se zahtevi za azil razmatrali van teritorije Evrope, čime se odgovornost faktički izmesti izvan Unije. Norveška prati isti pravac kroz povećan broj deportacija i restriktivniju praksu odobravanja azila. To više nije regionalna razlika u pristupu, već konvergencija ka istom modelu. Razlika opstaje samo u političkom jeziku kojim se ta politika predstavlja.
Zbog toga je ključno pitanje gde se završava zajednička politika, a gde počinje suverenizam. Odgovor je već vidljiv. Linija se ne povlači kroz ugovore, već kroz praksu. Svaka država je povlači za sebe. Ako se taj model učvrsti, sledeći konflikt neće biti migrantski. Biće fiskalni, energetski ili pravni. Kada se jednom uspostavi princip selektivne primene, on se ne zaustavlja na jednoj politici.
U toj strukturi, Srbija ima ulogu koja razotkriva način na koji sistem funkcioniše. Kao ključna tačka balkanske rute, Srbija je poslednjih godina pod pritiskom da uskladi vizni režim i pojača kontrolu migracija u skladu sa zahtevima EU, uključujući sporazume o readmisiji i pojačanu saradnju sa evropskim agencijama. To nije partnerstvo ravnopravnih, već eksternalizacija odgovornosti. Teret se pomera van granica Unije, dok politička kontrola ostaje u Briselu. Srbija time postaje operativno neophodna, ali bez stvarnog uticaja na politiku koju sprovodi, uz stalnu poruku da još nije spremna za članstvo.
Zaključak se sam nameće. Evropska unija ne gubi kontrolu nad migracijama. Ona gubi autoritet nad sopstvenim pravilima. Kada solidarnost postane predmet izbora, a ne obaveza, zajednica se svodi na pregovarački okvir bez stvarne kohezije.
U tom trenutku, pitanje više nije kako upravljati migracijama. Pitanje je da li Unija može da funkcioniše kao politički projekat u kome pravila važe jednako za sve. Ako odgovor ostane negativan, sledeći sukob neće biti samo o granicama, već o sposobnosti sistema da uopšte održava sopstvena pravila. Razlika opstaje u političkom jeziku kojim se takva politika opravdava.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
